Prica o bojama
Bila jednom jedna mala dolina po imenu Šarengrad. U njoj su živjele sve boje koje možeš zamisliti: crvena, plava, žuta, zelena, ljubičasta i mnoge druge. Svaka boja imala je svoju kućicu i svaki dan bi radosno šetala dolinom, šireći svoj sjaj. Ali, jednoga dana, počele su se svađati – svaka je mislila da je najvažnija.
Crvena je rekla: „Ja sam najvažnija jer sam boja ljubavi i strasti. Pogledajte samo kako cvjetovi ruža i jagode sjaje kad ih dodirnem!”
Plava je odgovorila: „Ali bez mene ne bi bilo neba ni mora! Ja donosim mir i spokoj.“
Žuta je veselo uskočila i rekla: „Ha! Ali ja sam sunčeva boja! Bez mene bi sve bilo tamno i hladno.“
Zelena, mirna i mudra, kazala je: „A tko bi dao život drveću i travi? Bez mene, cijela priroda bi bila prazna.“
Tako su se boje prepirale cijeli dan, i kako su se svađale, dolina je postajala sve siva i tužna. Niti jedna boja više nije blistala kao prije. Šarengrad je gubio svoj sjaj.
Ali, tada se javio mali oblak, sav siv i tih. Promatrao ih je i rekao: „Zašto se svađate, drage boje? Ne shvaćate li da ste najljepše kada ste zajedno?”
Boje su ga pogledale zbunjeno, ali i znatiželjno. Oblak im predloži: „Udružite se i napravite nešto posebno. Pođite sa mnom!“
Boje su pristale i svaka je prislonila malo svog sjaja na oblaka. On se ubrzo pretvorio u prekrasnu dugu! Sada su sve boje bile tu, svaka na svom mjestu, i sve su zajedno stvarale čudesnu ljepotu.
Stanovnici Šarengrada gledali su dugu s divljenjem, a djeca su pljeskala i trčala ispod nje, diveći se tom čarobnom prizoru.
Od toga dana boje su shvatile da je ljepota u zajedništvu. Svaka boja je posebna, ali tek kada su zajedno, mogu stvoriti pravu čaroliju.
I tako, kad god vidiš dugu na nebu, sjeti se da su sve boje udružene da bi ti donijele osmijeh.